U organizaciji Gradske knjižnice Poreč XXX. put su održani „Verši na šterni“, Susret
čakavskega pjesništva. Izbornik je bil Tomislav Milohanić (Slavić), književnik (prozaik, pjesnik,
putopisac, scenarist), član Društva hrvatskih književnika.
Ovo 2023. leto je od 314 novih i neobjavljenih pjesam 126 autori zbral 91 pjesmu, a med njimi i dve
pjesme naših matujskih autoric, članic udruge Penzići Matulji, kako ih zovu. Po pošte će dobit
saka i knjigu z pjesmami.
P.S: Istarski pjesnici Rudolf Ujčić, Boris Biletić, Miroslav Sinčić i Tomislav Milohanić su nan
19. maja 1995. leta čitali svoje pjesme i prozu pul Matuj.
Kad se pogledan
Ne mislin na leta,
dok me neki za njih ne pita,
a kad me pita ostanen šeko,
je moguće da je to to leto.
Zrcalo, to iskreno staklo
pokaže sliki bez kolora
bez skrivanja, bez odora.
Malo vlasi, siveh, bez pituri,
škureh potle frizuri,
obraz na maći, namržjen,
ko da ga je voda zlokala,
badava ga je maserka uru lihala.
Žive su samo dve zelene oče,
reču mačje,
ke još vavek na život vedro gledaju,
ma spat ne daju.
Se drugo je pokriveno
neč na rigi, neč na rožice,
a dole bodu dve tanke nožice.
Sreća da je zrcalo mićo,
i da na nutra ne gleda,
aš bi videlo jedno velo srce,
ko se još vavek umirit ne da.
– Vlasta Šepić –
Opatijka
Ja san se rodila
baš va Opatije,
koreni mi sežu
z Učki i Kirije.
Tu san rasla z gušton
v’ lepoj kumpanije,
detinstvo je moje
bilo mi po voje.
S prijateli san se
na Slatine kupala,
a mat me je vavek
s poneštri zjapala.
Saki dan pred večer,
lepo al nevera,
z društvon san šećala
od Pančeri do Kvarnera.
Vavek kad gren kamo
to je za me mora
aš me doma mami
ta odor od mora.
Ja san Opatijka,
jena šesna mala,
za moj mili gradić
i srce san dala.
Bivan v Opatije,
va najlepšen kraje,
večer kada spat gren
mislin da san v raje.
– Enica Mićić –