Šparuge su pasale, ma ni jenu kašku nisan trefila. Ni pasano leto, ni ono prvo, ni tisto prvo njega. Kot da me zaobilaze, i neka daju… Ne bin ju rada trefit aš ni onaj slepić ča ga naš mačak prnese mi ni za gjedat. Kaška j’ kaška, pa boh. A da kakovu šaru trefin, ne znan bin bežala, al se zvrnula. Moj nonić je jušto znal kade se poskoki sunčaju na kamike va našoj šume. Nonića već dugo ni, judi hodaju okolo z pasi, a ja ne čujen da je neki va toj šume kašku trefil, a još manje da bi kega kaška ujila.
Mat mi j’ povedala da je kot divojka tekla va školu kroz lehi, kad njoj se pod nogami kaška storila. Ni imela lazno fermat, lego j’ skočila kot Blanka Vlašić, kašku preletela i va školu z potkošenemi nogami daje tekla. Va 21. stoleće se brinemo ako j’ va bolnicah dosta protuotrova ako nas kaška uji, ma pred sto let bila j’ samo jena medicina: zemja. Kako j’ to onputa bilo, poveda va “Kastavštine” Ivo Jardas:
“Po kastafskeh bregeh i umejkeh je kačak po grobjah, grižah, va gromačah, va štrpedeh i pod kamenen.
Judi se najviše boje poskoka, a zovu ga pavuk. Ta pavuk da ima va glave dijamant. Ki bi pavuka živega ulovil i znel mu z glavi dijamant, pak da pavuka nazad pusti živega, da bi bil va sačeren srećan.
Ale Kastavac ne bi ulovil nijenu kašku, utinut pavuka. Deju, da ki ubije pavuka, da dobi od Majki božje čuda prošćena, aš pavuk da uji za devet kačak. Ridjofku zovu šara kaška, a bjeloušku vodna kaška. Kavosasa zovu už. Pul Marčeji bilo j’ stareh judi, ki nisu pustili kašku ubit, aš da to ni srećno.
Deju, da j’ ženskeh, ke su bile zakjete s kaškun, pak da su se prehitile va kašku. To da se pripeti ovako. Kad se nevesta svekrvun kara ale hći z materun, pak svekrva ale mat reče: “Ujidaš me s ten zajičinun kod kaška”, ako on časić na nebe fine molit i reču “amen”, da se ženska prehiti va kašku.
KI natrapa na takovu kašku,more ju ubit, a ne ubije ju, da spasi dušu ženske, ka se j’ prehitila va kašku. Ako ju pak ubije, da se duša pogubi. Zato da j’ najboje kašku pustit po bande. Kade znaju, da j’ kaška, važgu blizu stareh postolin i stareh cut, pak deju, da gre daje, aš da njoj smrdi. Kad se kašku speče, deju, da pokaže nogi.
Ki ubije kašku, mora njoj glavu posensega oceć i hitit ale zazidat va kakovu škuju opsebe, da kaška sopet ne oživeje.
Onu kašku, ka nekega uji, da j’ trebe zajeno ubit, ako se ligo more, pak kad je ubijena, da vaje obrne na boje onemu kega j’ ujala.
Va Halubje baš malo puti kega uji kaška. Va jeno pedeset leto, kuliko ja znan, ujala j’ bila kaška pokojnu staru Kovačicu. Ruku, na koj ju je kaška ujala, zakopali su njoj bili va vrte na uvrate pod smokvun va zemju. Ruka njoj je bila va zemje četrdeset i osan ur. Deju, da zemja otrov zivuče. Kovačica j’ bila ozdravela.
Pred trajsetak let ujala j’ bila v Lužine šara kaška Jožu Ivinkinu. Joža j’ pritekla doma, skočili su njoj po duhtora, ale ona j’ umrla prvo leg je duhtor prišal.
Za uža deju, da ne bi ujal, lego da bi človeka zaplel i tukal z repon, dokla bi čovek očrnel kod i on.
Jedanput da se j’ bil už nekemu Paštotu Tonkinemu zamotal okol nog. Pašo da j’ znel koserić za pasa, pak je uža prerezal…”