Drage naše nonice, materi, ženi, sestri i hćeri, neka van je sa sreća ovega sveta! Za vaš dan poklanjamo van pjesmu Marijana Kneza, jenu od najlepšeh posvećeneh matere, ku j’ napisal na današnji dan 2009. leta va Mićen domu na Platku.
MOJA MAT
Moja mat van je sega imela,
dasku za robu prat i dva maštela;
imela je rogi za zemlju kopat
i pečurbu od drva za kalcete štopat.
I veli koš za gnjoj na lehu nosit
i srp za travinu koze nakosit
i pilu taticu za posić ko drvo,
al’ od sega dela ni znala ča će prvo!
I prvo nego je, neboga, mogla malo sest,
na plašćenice breme drv je morala donest;
oganj naložit, obed skuhat i robu oprat,
ma ni minuta ni smela stat!
I dvoje dičice je morala zgojit,
i mužu košulju popeglat, veštid uredit;
a za se da bi ča načinila,
ni imela vrimena, takova je bila!
Ma, večer bi mi, seno, zakantat znala,
va tu pjesmu so svoje srce dala;
i sad, kad pred jutro mi se zasanja,
njezin mili glas još vavek odzvanja!