Piše: Josip Orlando Hrvatin
Sušačka revija 1994. str 92. je objavila pjesmu „Kroz Bobovo“ (autor Tomo Rogić):
„Od vežiške stanice zdolun va Martišnicu pelju od kamika škalice zarasle va ostružnicu, glog, po strane trsi, počivala, zatoke, zidići, čele zuje, neki kopa, čut je sake sorte tići.“ To mi je dalo mislit.
U Brseč mi je domaćin povidal da je zatoka drvena ograda ka zapira ulaz u ograjen prostor. Oko ulaza je suhozid, a nutra njiva. Okoli Kastva i Matulj san čul za besedu lesa. A mi u Pasjak smo temu rekli rante.
Zatoka je lipa slavenska beseda, lesa isto, a rante davaju na nimško. Ma tako je. Rante su prečke. Rada bin znal je još kakova (ali takova) beseda za isto i kadi.
Zatoka me spodablja na Mažuranića: „djeco moja hrabri zatočnici, vas je ova zemlja porodila….za vas ljepše na svijetu ne ima“, ma znači niča drugo. Zatočnici su se obavezali poć branit.
Slike ćeju nan pokazat na ča se misli i kako je sličan izgled te ograje i način dela. Jene su duple, uža je za ulaz čoviku i šira za poć nutra z vozon, jene su za celu širinu ulaza. Podeljene su na četrtinu ali petinu širine.
Novija je slikana u Pasjak, na put poli Ripišćin za proti Brcon. Liva i desna stran su isto delane.
Posebno je lipo vidit uspravne glavne deblje stesane kolce, zas zvrtanimi škuljami za porinit vodoravne kolce nutra. Ja, vrhi su našpičeni za duže trajat. Isti način kako i lese-rante je i okoli njive prvo Žijan da brani ulaz blagu u njive.
Većina kolci je ručno obdelana. Rabili su pila, mršan (veći kosir), cveki i batić, ma danas se i strojno obdela doma i zanese na mesto kadi rabi i pospaja. Tako je z lesu u Brgud.
A lesa nas domišlja na pjesmu Mirjane Bobuš „Plače stara lesa“. Je jih još takovih pa kot da s pjesmu pitaju „popravi me, obnovi me.“
Za kraj pitanje – ča su poli vas zatoke?
