Piše: J.O.Hrvatin
Svit okoli nas je tako urejen da saki živi stvor jišće nikega i niča ča mu diši, a ča diši rabi. U prirodu je tako. Rožice procvatu i već se najde niki matulj ali kukac, muha, osa, više vrsti bumbari. Jedan je črn zas škuroplavimi kreli, drugi jima bele dlake doli, i šršen. Su i kukci z rogi i sakakovi matùlji, lastin rep i prugasto jedarce. Si znaju kamo prit i ščin se osladit. A cvetni prah njin je koristan kako i ljudon.
Svi ki se ustaviju na rožice jih i oprašiju aš poberu sime pa „sadiju“ dalje.
Čebelican od deset okviri zas saćon mora bit po dva, tri i livo i desno z peludon. Najveć ga jima marunova i kostanjova šuma. Do okviri z cvetnin prahon pride med ma ne ki se brzo kristalizira, njega triba brzo zvrcat. Drugače biju dobile grižu i umrle pa bi bil joh čebelaru. Na sredi će u saće moć matica zaleć leglo pa će bit mladih čabelic. Tako ćeju lahko prezimit. Zato so vrime spomladi, leta i del jeseni nosiju nektar i pelud. Tako se i kukci i druga blašca brigaju zase i soje mlade.
Kada njin pride milo kukci u rožice jimaju bal, spojile su se i vodiju ljubav, ivanjske ptičice (crljene točkice), a isti rod bijelopjegavi ovnić (točkice škuroplave) i tudi zlate mare u božur. Trokutast matulj danja medonjica jima četire kose bele rige.
Kada gledan slike mi rožice zajno poznato zadišiju. Kako nećeju kukcon, belemu pavku i matuljon, i smredljuhi daju. Slikane su prvo jeseni od Kastva do Vodic, samo vretence san slikal u Skradinski buk.
